Korisni savjeti i alati

 Darko Buldioski, jedan od osnivača bloga komunikacii.net, koji od 2005. godine prati sve ono što se piše na temu novih medija donosi naš prvi tutorijal. 

Pročitaj više

Mite Kuzevski, osnivač Vidivaka, je pripremio priču o tome kako koristiti mape da se obogati novinarska priča. Pogledajte video da saznate više. Ne zaboravite odabrati titlove za prevod.

Pročitaj više

Društveni mediji su promijenili novinarstvo.” Ovo je fraza koja se iznova ponavlja kada se raspravlja o trenutnom stanju medijske industrije. Obično vežemo efekat društvenih medija na novinarstvo sa očiglednim uticajem na prodaju, marketing i digitalnu analitiku – kako novinari vrše interakciju sa svojom publikom, kako publikacije privlače nove čitaoce i td.

Dok su platforme poput Twittera, Facebooka i Instagrama revolucionalizirale promociju, njihova upotreba u polju istraživačkog novinarstva je često previđena – ili nije predstavljena na pravi način. Gore spomenuta platforma, Instagram, može biti jedna od najkorisnijih alata među novinarskim alatima kada se koristi pravilno; međutim, prividna rigidnost same mrežne aplikacije može sakriti njenu istinsku korist.

Vrijeme je dugo bilo prokletstvo korisnika Instagrama budući da platforma ne nudi jednostavan način pretraživanja sadržaja objavljenog u prošlosti. Instagramov „feed“ stil znači vječnost skrolanja za bilo koga ko želi da pretražuje sadržaj preko posljednjih nekoliko dana.

Srećom postoji način da se zaobiđe ova poteškoća kada se specifično bavimo sa Instagram geo tagovima ili lokacijskim identifikatorima pridruženi fotografijama koje su dodali njihovi autori/ce.

Kako biste slijedili ovaj tutorijal jedino što trebate razumjeti je da su fotografije na Instagramu  organizirane prema vremenu kada su objavljene. Kao rezultat toga, vrijeme se prikazuje u URL-u feeda. Prema tome, manipuliranjem URL-a će se promijeniti šta se prikazuje na feedu.

URL-u se može pristupiti posjetom Instagram.com u web pregledniku i prijavom na vaš račun. Treba naglasiti da ova metoda neće funkcionisati u samoj aplikaciji na mobilnom telefonu. Kada se prijavite na vaš račun, tražilica se može iskoristiti za pretragu geotagova, hashtagova i korisnika. Kada se željeni geotag locira, klikom na njega ćete biti preusmjereni na odgovarajući feed. Moguće je manipulirati URL za ovu stranicu kako bi se zauzvrat manipuliralo rezultatitima prikazanim na ovoj stranici.

Dok ovo zvuči dovoljno jednostavno, postoji nekoliko koraka koje treba preduzeti kako bi se sve ispravno uradilo.

Prvi korak je da se prikupe dva datuma – datum koji nas interesuje i datum Instagram epohe. Prvi datum ovisi o priči ili rečenici, za svrhu ovog primjera datum će biti 17. septembar 2016. godine. Prethodni datum je precizan datum koji će se koristiti svaki put: 24 august 2011. godine (21:07:01.300 GMT).

Sada kada smo identificirali datume, treba ih pretvoriti u UNIX format (u milisekundama) – pretvarač možete naći na ovoj adresi. Preporučuje se da kada pretvarate vrijednost koristite “end-of-day” vrijednost zbog uniformnosti, ali ovo nije obavezno. Ovaj primjer koristi “end-of-day” vrijednost.

Nove pretvorene UNIX vrijednosti bi trebale izgledati ovako:

17 Sep. 2016 23:59:59 GMT= 1474156799000 24 Aug. 2011 21:07:01.300 GMT = 1314220021300 (ova vrijednost bi se trebala sačuvati za buduću upotrebu)

Sada kada su obje vrijednosti pretvorene u UNIX format, vrijeme epohe treba oduzeti od datuma interesa.

1474156799000–1314220021300 = 159936777700

 Koristeći pretvarač iz decimalnog u binarni kod pretvorite ovu vrijednost u binarnu. Rezultirajući niz bi trebao biti između 36 i 39 znakova. Bez obzira na vrijednost, dodajte nule na početku niza dok broj znakova ne dostigne 41. Nakon toga dodajte broj nula na kraj niza kako bi broj znakova na kraju bio 64.

Za ovaj primjer pretvorena vrijednost je izražena sa 38 znakova. Da biste dostigli broj izražen iznad, tri nule treba dodati na početku niza i 23 na kraj niza. Koristan brojač znakove se može pronaći ovdje.

 

Krajnji niz bi trebao izgledati ovako:

0001001010011110011111001100011011110010000000000000000000000000

Ova vrijednost se sada mora pretvoiti nazad u decimale (pretvarač iz gornjeg linka koji smo koristili iznad ima zamjensku opciju za ovo).

Rezultirajuća vrijednost je:

1341646932908441600

Ovaj broj je sada dodat na Instagram geotag URL da bi se pogledali rezulrati od 17. septembra 2016. godine. Kao primjer testnog geotaga biće „Bihac, Bosna i Hercegovina“.

Na kraju geotagiranog URL dodajte slijedeće:

?max_id=(ovdje zalijepite krajnju vrijednost koju dobijete)

Sada bi završni URL trebao izgledati ovako:

https://www.instagram.com/explore/locations/220832522/bihac-bosnia-herzegovina/?max_id=1341646932908441600

Jednom kada se stranica osvježi na „Most recent“ sekciju feeda pokazat će samo one fotografije do datuma koji nas interesuje (vrijeme prikaza može biti malo ispred ili iza ovisno o vremenskoj zoni koju koristimo).

Dok je vrlo vjerovatno da se cjelina istraživanja neće oslanjati na historijskom Instagram upitu, ova metoda može pružiti ključni kontekst i informacije koje bi u suprotnom ostale skrivene.

Traženje „Lady Lara“

Slika: Erik Prince (Photo: Miller Center CC-BY-2.0)
Slika: Erik Prince (Photo: Miller Center CC-BY-2.0)

U aprilu 2017. godine Washington Post je objavio priču koja govori o navodnom sastanku između Erika Princea, osnivača privatne vojne kompanije Blackwater i tada neidentificiranog Rusa „bliskog predsjedniku Vladimiru Putinu.“ Sastanak se navodno desio na sam dan ili oko 11. januara 2018. godine na Sejšelima te se vjeruje da ga je dogovorio princ prestolonasljednik Abu Dhabija, šeik Muhamed bin Zayed al-Nahyan (MBZ), a u svrhu stvaranja posrednih kanala komunikacije između Kremlja i Trumpove administracije.

Slika: Alexander Mashkevich
Slika: Alexander Mashkevich

Priča novina Washington Post je sadržavala mnogo informacija o navodnom sastanku i osobama koje su mu prisustvovale. Možda je najuočljivije da su novinari otkrili kako je MBZ vlasnik Four Seassons hotela na Sejšelima.

U vrijeme objavljivanja ove priče 2017. godine ostalo je nejasno ko je bio „Rus“. Sada se zna da se princ susreo sa Kirilom Dmitrevim, direktorom Ruskog suverenog imovinskog fonda dok je bio na Sejšelima. Također je objavljeno da se kazahstanski milirajder Aleksandar Mashkevich nalazio na ostru u vrijeme održavanja navodnog sastanka.

Pitanje koje se postavlja je: koje informacije smo u mogućnosti potvrditi koristeći gore spomenutu metodu?

Za ovaj primjer slijedeći ključni dijelovi informacije dolaze iz priče koju je objavio Washington Post-a: 11. januar 2017. godine, Four Seasons hotel na Sejšelima.

Prvi korak u ovom procesu je da se nađe geotag za Four Seasons. Brza pretraga otkriva da je označen sa geotagom „Four Seasons Seychelles“. Pregled feeda pokazuje veliki broj objava, što znači da bi pregled čak i unazad nekoliko dana bio dug proces koji zahtjeva mnogo skrolanja.

 

Naredni korak je pretvaranje datuma od interesa, 11. januara 2017. u UNIX format. Rezultirajuća vrijednost bi trebala biti 1484179199000.

Epohu sada treba oduzeti od ove vrijednosti.

1484179199000-1314220021300 = 169959177700

 

Sada je rezultat potrebno pretvoriti iz decimalnog u binarni. Rezultat je:

10011110010010010110110011110111100100

 

Kao što je urađeno prije, tri nule su dodate ispred dok broj karaktera ne dosegne 41, a još 23 je dodato na kraj dok krajnji zbroj ne dosegne 64. Rezultirajući niz je:

0001001111001001001011011001111011110010000000000000000000000000

 

Na kraju, vrijednost se mora pretvoriti natrag u decimalni format :

1425720917727641600

 

Uvršten u URL izgleda ovako:

?max_id=1425720917727641600

 

Puni URL bi trebao izgledati ovako:

https://www.instagram.com/explore/locations/4491795/four-seasons-resorts-seychelles/?max_id=1425720917727641600

Kada se stranica ponovo učita i rezultati se počnu prikazivati, postaje očito da mnoge slike pogleda na sam rezort imaju nešto zajedničko: jahtu. Mashkevicheva 91 metarska jahta Lady Lara je 11. Januara 2017. bila usidrena direktno na pučini kraj Four Seasons hotela.

Najskoriji rezultati prije dodavanja niza na kraj URL-a

Najskoriji rezultati nakon dodavanja niza na kraju URL-a. Uočite plovilo na dnu centralne slike

Ovo nije dovoljno da se sa sigurnošću kaže da se Mashkevich susreo sa princom ili da je čak bio na plovilu, ali je početak – postavlja nova pitanja. Možda bi naredni korak bio identificirati zaposlenike ili članove posade koji su radili na plovilu za intervju ili da saznate da li je njegova letjelica letjlea u blizini Sejšela oko ovih dana. Mogućnosti za dalje istraživanje su neograničeni.

Lady Lara, Maskhevicheva 91 metarska jahta a Ibici 2016. godine (Photo: JanManu CC-BY-SA 3.0)
Lady Lara, Maskhevicheva 91 metarska jahta a Ibici 2016. godine (Photo: JanManu CC-BY-SA 3.0)

Poznavanje kako iskoristiti platfome kao što je Instagram, kao alate za više od promocije postaje krucijalno za istraživački proces i nastavit će igrati centralnu ulogu u pozivanju na odgovornost onih koji imaju moć. Istraživačko novinarstvo se često može izuzetno fokusirati na dokumentaciju i druge „zvanične“ kanale, ali novinari moraju bolje razumjeti svijet otvorenih izvora koji su im na raspolaganju – nadam se da je ovaj tutorijal prvi korak u tom pravcu.

Pročitaj više

Dokumenta kojima se služimo govore strašnim jezikom činjenica i u njima reč duša ima prizvuk bogohuljenja. – Danilo Kiš 

Povodom 70-godišnjice atomskog udara na Hirošimu, časopis “Popular Science” objavio je nekoliko atraktivnih grafikona bombardovanja, autora Metjua Lukasa (Mathew Lucas). Vizuelizacije podataka bile su toliko lepe da su se mnogi razbesneli. Tragedija je postala statistika, rekli su. Apstrakcija zločina. Estetizacija užasa.

Dok sam čitao polemiku, setio sam kako su istim ovim rečima – estetizacija užasa – napali Vernera Hercoga (Werner Herzog). Bilo je to početkom devedesetih, na filmskom festivalu u Milanu, gde je Hercog prikazao svoje “Lekcije tame”, dokumentarac o Kuvajtu snimljen nakon Zalivskog rata. Kadrovi negostoljubivih i strašnih pustinjskih pejzaža, istovremeno vanzemaljskih i prelepih, razljutili su publiku. Ni u jednom kadru, rekli su, ne može se prepoznati ni Planeta Zemlja, a kamoli bombardovanja i zločini. Na to im je Hercog odgovorio: Kreteni jedni! Upravo je to Dante uradio u svom Paklu, kao i Goja, kao i Hjeronimus Boš!

Ukoliko je Data Science, nauka o podacima, ništa drugo do udružena informatika i statistika, Data Art, podatkovna umetnost – autorski postupak zasnovan na podacima – mogao bi se definisati kao spoj informatike, umetnosti, dizajna i dokumentaristike. Među savremenim data-umetnicima ima raznih fela: od razbarušenog internet-pripovedača Džonatana Harisa (Jonathan Harris) do nežne i pronicljive dizajnerke Džordžije Lupi (Giorgia Lupi); od pustolovnog kartografa Trevora Paglena (Trevor Paglen) do kritičkog softverskog inženjera Džoša Beglija (Josh Begley); od tehnološkog enfant terrible Džejmsa Brajdla (James Bridle) do stripadžije i autora infografičkih romana Krisa Vera (Chris Ware). Za razliku od standardnih infografika koje se koriste u biznisu ili novinarstvu, radovi ovih autora predstavljaju intimne topografije: mape globalnih emocija, mape dnevnih rutina, mape algoritamskog prepoznavanja lica, mape nadzora, mape čikaške podurbane depresije, mape mesta koja u ovom trenutku bombarduju dronovi. Ovi umetnici ne služe se kičicom ili kamerom, ali se pitaju isto ono što su se pitali Hercog, Dante, Goja ili Boš: šta je svet i kako ga gledati?

Tu je ključna veza između data-umetnosti i umetničke dokumentaristike. Dokumentarni fotograf, reditelj i pisac polaze od dokumenata, od istine činjenica, kako bi ispričali priču, istinu doživljaja. Ne postoji nevin pripovedač; svaki je lažov. Izborom kadrova koje će snimiti, odabirom fotografija koje će ući u završnu kolekciju, načinom sekvenciranja dokumenata – rečju, manirom kojim secira stvarnost – dokumentarista kreira svoju istinu. To ne znači da autor nije odgovoran prema stvarnosti. Odgovoran je itekako, ali ne samo prema stvarnosti dokumentovanog nego i prema stvarnosti priče, prema poetskoj, emotivnoj ili ekstatičkoj istini. Samo u tom stanju uzvišenosti moguće je nešto dublje, rekao je Hercog, moguća je jedna istina koja je neprijatelj puke činjeničnosti. Ta istina ravna se koliko prema podacima, toliko i prema emocijama: odlična priča nije samo uzbudljivija, nego je i istinitija od obične reportaže, jer u onome ko je proživljava, u čitaocu ili gledaocu, izaziva jedan dublji osećaj razumevanja stvarnosti.

Činjenična istina u svom najkoncentrovanijem obliku, po Hercogu, nalazi se u telefonskom imeniku. Hercog tu, naravno, provocira i namerno banalizuje: Ako bismo pozvali sve koji su u telefonskom imeniku zavedeni pod imenom Šmit, stotine ljudi bi potvrdile da se oni zaista prezivaju Šmit; da, to je stvarno njihovo prezime. Ali ima nešto čak i u telefonskim imenicima (baš kao i u redovima vožnje međunarodne železnice, koji su, kako je rekao Kiš, čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe). Kao klinac sam, ranih devedesetih, odlazio u posetu rođacima koji su u toaletu držali debeo telefonski imenik. Kako pored klozetske šolje nije bilo toalet-papira, shvatio sam čemu im služi taj imenik, svakom posetom sve tanji i tanji. Uglavnom, ja sam taj imenik čitao. Voleo sam da tražim rime u bliskoazbučnim prezimenima, da im izmišljam priče: jedan je bio pilot iz Donjeg Milanovca, koji nikom nije priznao da je maštao o emigraciji u Ameriku i karijeri astronauta; drugi, seljak iz Osijeka, plašio se traktora i nikad nije prodao konje; treća, bibliotekarka iz Konjica, knjige nije ređala po abecednom redu, nego po boji ili teksturi papira. U svakom trenutku mogao sam da okrenem njihove brojeve, ali to nikad nisam učinio: to bi uništilo napetost između stvarnog broja i izmaštane sudbine. Međutim, da nisam mogao da ih pozovem, igra ne bi bila toliko uzbudljiva.

Vizuelizacija podataka snažnija je od klasične dokumentaristike utoliko što se oslanja na moćnu tradiciju naučnog metoda, na ideju da se do istine dolazi pažljivim merenjem sveta. Ako premerimo sve obale, dobićemo tačnu kartu kontinenata; ako izmerimo visine svih ljudi, znaćemo koliko je prosečan čovek visok – to je svetost podataka, koju prati hladna, tehnička i savršena estetika grafikona i vektora.

Međutim, čak i naučno precizne geografske karte varaju.

U staro vreme, karte sveta bile su ujedno i karte mitova, pa su crtali, uporedo s obalama i kompasovim ružama, i morska čudovišta i aždaje i krakene i psoglave narode. U moderno vreme, napisala je Džudit Šalanski (Judith Schalansky), ljudi su se pretvorili u čudovišta koje su oterali s mapa. Mape su se očistile stare mitologije, ali su stekle novi sloj manipulativnosti.

Evo primera: i na kartama koje se crtaju radi reljefa i geografije, po pravilu se ucrtavaju i granice država, kao da su te granice jednako prirodne. Crvena boja na karti Rusije ne znači isto što i crvena na karti hinduističkih krajeva Indije; zelena u Mađarskoj nije isto što i zelena u arapskom svetu. Emotivna manipulacija dešava se i na suptilnijem nivou: svaka je dvodimenzionalna mapa iskrivljena predstava globusa; svaka na izvestan način laže, koliko god da je verna matematici svoje projekcije. Najpoznatija projekcija, Merkatorova, ona koja visi u svakoj školi, kao i na starim Guglovim mapama, drastično deformiše polarne oblasti. Tako, recimo, Grenland ispada veći od Južne Amerike, dok je u stvarnosti šest puta manji; Evropa, pak, koja je pet puta manja od Afrike, prikazuje se kao tek dvaput manja. Zašto se Merkatorova vizuelizacija Zemlje nametnula kao norma? Najpre, jer čuva prave uglove između geografske širine i dužine (što je važno za navigaciju i orijentaciju), ali i zbog toga što je, svojom velikodušno uveličanom Evropom, išla niz dlaku evrocentričnoj, kolonijalnoj i imperijalnoj civilizaciji koja ju je stvorila.

Nijedna vizuelizacija podataka nije neutralna. Kažem opet: to ne znači da stvarnost ne postoji, da je ne možemo meriti i da nemamo odgovornost prema izmerenom; to samo znači da stvarnost, kako je to objasnio Vladimir Tasić u svom ogledu o paralaksi, različito vidimo sa različitih mesta. Naučni metod – da bude sasvim jasno – temeljito je važan za razumevanje sveta, matematika takođe, ali kad sa merenja i analize podataka pređemo na komunikaciju podataka, ulazimo u svet pripovedanja, u šum(u) medijskih predstava i emocija.

Tamo gde počne priča, brojevi izgube nevinost.

Meni se čini da bi savremeni data-autori trebalo da prigrle ovo ograničenje. Ali kako? Danas je neobično uzbudljivo vreme za dizajnere vizuelizacija podataka, kaže Džordžija Lupi. Projekti postaju sve kompleksiji i izazovniji, a oblast raste i sve je popularnija. U obavezi smo da izmislimo nove jezike za prikaz podataka, istražujući kako da istovremeno prenesemo znanje i nadahnemo osećanja. Treba da budemo verni naučnoj preciznosti, ali da dozvolimo izuzecima da procvetaju. Treba da udahnemo život podacima – ljudski život.

Šta zbilja znači taj ljudski život o kojem Lupi govori?

Tu svaki autor, rekao bih, mora da razvije svoju poetiku, što znači da mora, za sebe kao i za svaki svoj rad, da razreši napetost između opšteg i pojedinačnog, između koordinatnog sistema i svake tačke u njemu. Između: (a) podataka (dokumenata, činjenica, brojeva, rezultata merenja); i (b) priče (efekta i afekta).

Za mene lično, emotivna istina infografike uvek je imala veze s mestima gde je pucala i krnjila se ta hladna estetika empirijskog i računarski preciznog. Dva su rada bila presudna da to u sebi osvestim. Oba su u neku ruku falična a nijedan se ne percipira kao vizuelizacija podataka: prvi je reklama brodogradilišta; drugi je spomenik žrtvama fašizma.

Na prvi rad nabasao sam čitajući o Atlanskoj trgovini robljem. Infografika za koju sam se zalepio sadržala je klasičan plan broda, preseke plovila po X, Y i Z osi. Prostori predviđeni za prevoz robova bili su popunjeni malim crtežima crnih ljudi. To je valjda bilo važno brodograditeljima, da kupcu predoče koliko se robova može prevesti u jednoj turi.

Slika: Dijagram broda za prevoz robova tokom Atlanske trgovine robljem. Prvi su ga objavili britanski abolicionisti 1788.
Slika: Dijagram broda za prevoz robova tokom Atlanske trgovine robljem. Prvi su ga objavili britanski abolicionisti 1788.

Znao sam kakav je tada bio moral i kako se gledalo na Afrikance; maštu mi nisu pridobile ni dimenzije broda, ni broj ljudi, ni kontekst. Pridobio me je analogni crtež. U to vreme nije postojao kopi-pejst i svaki je crnac morao da bude nacrtan pojedinačno. Svaki je ispao drugačiji; neznatno drugačiji, no dovoljno da prizove emociju.

Slika: Detalj dijagrama broda za prevoz robova tokom Atlanske trgovine robljem.

Zumirao sam grafikon i dugo prelazio preko izobličenih grimasa i zgužvanih tela, zamišljajući priče tih ljudi (kao što sam to činio kao dečak, čitajući onaj klozetski telefonski imenik). Tek sam tada – kada sam uspeo da se emotivno povežem s pojedinačnim tačkama na dijagramu – zaista doživeo trgovinu robljem. Tad sam razumeo krič o kojem je Mirko Kovač pisao u “Vratima od utrobe”: Činjenica može više da vredi ako se unese u promenljivi život, istorija je sama po sebi neuređena, tek se shvata i nadolazi kroz očajni ljudski krič.

Drugi rad je data-skulptura, premda se takvom ne tretira. U pitanju je Spomenik žrtvama racije u Novom Sadu. Pored figure izgladnele porodice, spomenik sadrži i spisak pobijenih – listu graviranih imena, poređanih azbučnim redom, kao u telefonskom imeniku ili bazi podataka: Đorđe Adam, Gizela Adam, Manojlo Adam, Rastislav Adamović. Da li me je upravo iskustvo čitanja imenika navelo da ih sve pročitam, ne znam, ali jednom, pre nekoliko godina, redom sam ih pročitao.

Slike: Detalji Spomenika žrtvama racije u Novom Sadu. Fotografija: Uroš Krčadinac, 2014.
Slike: Detalji Spomenika žrtvama racije u Novom Sadu. Fotografija: Uroš Krčadinac, 2014.

Prvih nekoliko stubaca nije u meni izazvalo nikakve emocije. U jednom trenutku, pak, došao sam do podatka:

Boris Buton Baka Borisa Buton

Tad je puklo. Niko, pomislio sam, niko nije preživeo ko je znao kako se starica zvala. Opšte je postalo pojedinačno – lično, zastrašujuće intimno – i mašta je napravila scenu. Video sam stan u kojem su Butonovi živeli, čizmu koja se penje uz stepenice, tresak vratima, čuo sam kako puca led na Dunavu i kako mrzne limfa. Ništa nisam znao o tim ljudima a znao sam istinu: emotivnu istinu, koja nadilazi činjeničnu istinu.

Govoreći o svojoj dokumentarnoj poetici, kao i o budućnosti novomedijskog pripovedanja, Adam Kertis (Adam Curtis) pozvao se na Tolstoja. Zato što Tolstoj, rekao je, u jednom poglavlju piše detaljne scene o pojedincima i njihovim osećanjima, da bi se već u sledećem izmakao unazad i prikazao kako se ta osećanja kontekstualizuju u odnosu na širu sliku. Prikazao bi bitku iz ugla junaka, a zatim bi je predstavio kao komadić istorijske mase. Meni je to vrlo uzbudljivo. Pravićete dobre priče na internetu i izmislićete nove načine pripovedanja ako budete u stanju da se izmičete unazad i radite kao Tolstoj.

Medij vizuelizacije podataka omogućuje upravo to: izmicanje unazad. Mape daju kontekst, koordinatni sistem i preciznost računarskih linija, istorijsku masu i veliko poprište bitke. To je ključno za savremeno stanje koje od gomilanja sistemske složenosti pati isto koliko od sveobuhvatne kvantifikacije života. Zato je vizuelizacija podataka ključna slika savremenosti, opasna, potentna i protivrečna, kojom se jednako zanimaju inženjeri, biznismeni i generali koliko i umetnici. Autori Bureau d’études, kolektiva koji se, poput Kertisa, bavi kartografijom moći, sročili su to ovako: data-estetika je za savremeno upravljanje informacionim sistemima ono što je za monarhiju predstavljao kraljevski portret.

I to je ono što je Lukas iskoristio, praveći svoje vizuelizacije o Hirošimi: čistinu horizonta, hladnu moć apscise i ordinate. Međutim, osećanja se kriju u pukotinama, u sićušnim ličnim detaljima: u nesavršenim crtežima lica, u Borisovoj baki. Ukoliko o Lukasovim grafikonima govorimo kao o data-umetnosti, mene to muči – nedostatak nesavršenosti – a ne prosta estetizacija užasa.

Gledano očima statističara, inženjera ili naučnika, detalji o kojima govorim su greška, nesavršenost medija (analogni crtež) ili nepotpunost baze podataka (nedostatak bakinog imena). Ali za pripovedača i umetnika, ove greške su dragocen dokaz da je data-vizuelizacija pre svega tvorevina čoveka, sa svim njegovim stavovima, vrednostima, političkim nazorima, pristrasnostima, osećanjima i estetskim sklonostima, da nije neutralna i da ne teži da takva bude. Greške su mašinske napukline iz kojih curi ljudsko – suviše ljudsko da bi se moglo kvantifikovati. Upravo su to iskre od kojih se roji priča, varnice koje lete oko vatre dok se govori beseda.

Kišov prizvuk bogohuljenja. Glitch. Varka i kvar. Kovačev očajni ljudski krič.

Pročitaj više