Očajni ljudski glitch: Vizuelizacija podataka kao autorski izraz

18.12.2018. / 16:54
Share
Slika levo: Vizuelizacija istorijskih događaja koji su vodili ka bombardovanju Hirošime, od otkrića rendgenskih zraka do vojne upotrebe plutonijuma. Metju Lukas, Popular Science, 2013. Slika desno: Vizuelizacija udaljenosti žrtava u odnosu na tačku udara. Metju Lukas, Popular Science, 2013.
Slika levo: Vizuelizacija istorijskih događaja koji su vodili ka bombardovanju Hirošime, od otkrića rendgenskih zraka do vojne upotrebe plutonijuma. Metju Lukas, Popular Science, 2013. Slika desno: Vizuelizacija udaljenosti žrtava u odnosu na tačku udara. Metju Lukas, Popular Science, 2013.
Slika levo: Vizuelizacija istorijskih događaja koji su vodili ka bombardovanju Hirošime, od otkrića rendgenskih zraka do vojne upotrebe plutonijuma. Metju Lukas, Popular Science, 2013. Slika desno: Vizuelizacija udaljenosti žrtava u odnosu na tačku udara. Metju Lukas, Popular Science, 2013.

Dokumenta kojima se služimo govore strašnim jezikom činjenica i u njima reč duša ima prizvuk bogohuljenja. – Danilo Kiš 

Povodom 70-godišnjice atomskog udara na Hirošimu, časopis “Popular Science” objavio je nekoliko atraktivnih grafikona bombardovanja, autora Metjua Lukasa (Mathew Lucas). Vizuelizacije podataka bile su toliko lepe da su se mnogi razbesneli. Tragedija je postala statistika, rekli su. Apstrakcija zločina. Estetizacija užasa.

Dok sam čitao polemiku, setio sam kako su istim ovim rečima – estetizacija užasa – napali Vernera Hercoga (Werner Herzog). Bilo je to početkom devedesetih, na filmskom festivalu u Milanu, gde je Hercog prikazao svoje “Lekcije tame”, dokumentarac o Kuvajtu snimljen nakon Zalivskog rata. Kadrovi negostoljubivih i strašnih pustinjskih pejzaža, istovremeno vanzemaljskih i prelepih, razljutili su publiku. Ni u jednom kadru, rekli su, ne može se prepoznati ni Planeta Zemlja, a kamoli bombardovanja i zločini. Na to im je Hercog odgovorio: Kreteni jedni! Upravo je to Dante uradio u svom Paklu, kao i Goja, kao i Hjeronimus Boš!

Ukoliko je Data Science, nauka o podacima, ništa drugo do udružena informatika i statistika, Data Art, podatkovna umetnost – autorski postupak zasnovan na podacima – mogao bi se definisati kao spoj informatike, umetnosti, dizajna i dokumentaristike. Među savremenim data-umetnicima ima raznih fela: od razbarušenog internet-pripovedača Džonatana Harisa (Jonathan Harris) do nežne i pronicljive dizajnerke Džordžije Lupi (Giorgia Lupi); od pustolovnog kartografa Trevora Paglena (Trevor Paglen) do kritičkog softverskog inženjera Džoša Beglija (Josh Begley); od tehnološkog enfant terrible Džejmsa Brajdla (James Bridle) do stripadžije i autora infografičkih romana Krisa Vera (Chris Ware). Za razliku od standardnih infografika koje se koriste u biznisu ili novinarstvu, radovi ovih autora predstavljaju intimne topografije: mape globalnih emocija, mape dnevnih rutina, mape algoritamskog prepoznavanja lica, mape nadzora, mape čikaške podurbane depresije, mape mesta koja u ovom trenutku bombarduju dronovi. Ovi umetnici ne služe se kičicom ili kamerom, ali se pitaju isto ono što su se pitali Hercog, Dante, Goja ili Boš: šta je svet i kako ga gledati?

Tu je ključna veza između data-umetnosti i umetničke dokumentaristike. Dokumentarni fotograf, reditelj i pisac polaze od dokumenata, od istine činjenica, kako bi ispričali priču, istinu doživljaja. Ne postoji nevin pripovedač; svaki je lažov. Izborom kadrova koje će snimiti, odabirom fotografija koje će ući u završnu kolekciju, načinom sekvenciranja dokumenata – rečju, manirom kojim secira stvarnost – dokumentarista kreira svoju istinu. To ne znači da autor nije odgovoran prema stvarnosti. Odgovoran je itekako, ali ne samo prema stvarnosti dokumentovanog nego i prema stvarnosti priče, prema poetskoj, emotivnoj ili ekstatičkoj istini. Samo u tom stanju uzvišenosti moguće je nešto dublje, rekao je Hercog, moguća je jedna istina koja je neprijatelj puke činjeničnosti. Ta istina ravna se koliko prema podacima, toliko i prema emocijama: odlična priča nije samo uzbudljivija, nego je i istinitija od obične reportaže, jer u onome ko je proživljava, u čitaocu ili gledaocu, izaziva jedan dublji osećaj razumevanja stvarnosti.

Činjenična istina u svom najkoncentrovanijem obliku, po Hercogu, nalazi se u telefonskom imeniku. Hercog tu, naravno, provocira i namerno banalizuje: Ako bismo pozvali sve koji su u telefonskom imeniku zavedeni pod imenom Šmit, stotine ljudi bi potvrdile da se oni zaista prezivaju Šmit; da, to je stvarno njihovo prezime. Ali ima nešto čak i u telefonskim imenicima (baš kao i u redovima vožnje međunarodne železnice, koji su, kako je rekao Kiš, čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe). Kao klinac sam, ranih devedesetih, odlazio u posetu rođacima koji su u toaletu držali debeo telefonski imenik. Kako pored klozetske šolje nije bilo toalet-papira, shvatio sam čemu im služi taj imenik, svakom posetom sve tanji i tanji. Uglavnom, ja sam taj imenik čitao. Voleo sam da tražim rime u bliskoazbučnim prezimenima, da im izmišljam priče: jedan je bio pilot iz Donjeg Milanovca, koji nikom nije priznao da je maštao o emigraciji u Ameriku i karijeri astronauta; drugi, seljak iz Osijeka, plašio se traktora i nikad nije prodao konje; treća, bibliotekarka iz Konjica, knjige nije ređala po abecednom redu, nego po boji ili teksturi papira. U svakom trenutku mogao sam da okrenem njihove brojeve, ali to nikad nisam učinio: to bi uništilo napetost između stvarnog broja i izmaštane sudbine. Međutim, da nisam mogao da ih pozovem, igra ne bi bila toliko uzbudljiva.

Vizuelizacija podataka snažnija je od klasične dokumentaristike utoliko što se oslanja na moćnu tradiciju naučnog metoda, na ideju da se do istine dolazi pažljivim merenjem sveta. Ako premerimo sve obale, dobićemo tačnu kartu kontinenata; ako izmerimo visine svih ljudi, znaćemo koliko je prosečan čovek visok – to je svetost podataka, koju prati hladna, tehnička i savršena estetika grafikona i vektora.

Međutim, čak i naučno precizne geografske karte varaju.

U staro vreme, karte sveta bile su ujedno i karte mitova, pa su crtali, uporedo s obalama i kompasovim ružama, i morska čudovišta i aždaje i krakene i psoglave narode. U moderno vreme, napisala je Džudit Šalanski (Judith Schalansky), ljudi su se pretvorili u čudovišta koje su oterali s mapa. Mape su se očistile stare mitologije, ali su stekle novi sloj manipulativnosti.

Evo primera: i na kartama koje se crtaju radi reljefa i geografije, po pravilu se ucrtavaju i granice država, kao da su te granice jednako prirodne. Crvena boja na karti Rusije ne znači isto što i crvena na karti hinduističkih krajeva Indije; zelena u Mađarskoj nije isto što i zelena u arapskom svetu. Emotivna manipulacija dešava se i na suptilnijem nivou: svaka je dvodimenzionalna mapa iskrivljena predstava globusa; svaka na izvestan način laže, koliko god da je verna matematici svoje projekcije. Najpoznatija projekcija, Merkatorova, ona koja visi u svakoj školi, kao i na starim Guglovim mapama, drastično deformiše polarne oblasti. Tako, recimo, Grenland ispada veći od Južne Amerike, dok je u stvarnosti šest puta manji; Evropa, pak, koja je pet puta manja od Afrike, prikazuje se kao tek dvaput manja. Zašto se Merkatorova vizuelizacija Zemlje nametnula kao norma? Najpre, jer čuva prave uglove između geografske širine i dužine (što je važno za navigaciju i orijentaciju), ali i zbog toga što je, svojom velikodušno uveličanom Evropom, išla niz dlaku evrocentričnoj, kolonijalnoj i imperijalnoj civilizaciji koja ju je stvorila.

Nijedna vizuelizacija podataka nije neutralna. Kažem opet: to ne znači da stvarnost ne postoji, da je ne možemo meriti i da nemamo odgovornost prema izmerenom; to samo znači da stvarnost, kako je to objasnio Vladimir Tasić u svom ogledu o paralaksi, različito vidimo sa različitih mesta. Naučni metod – da bude sasvim jasno – temeljito je važan za razumevanje sveta, matematika takođe, ali kad sa merenja i analize podataka pređemo na komunikaciju podataka, ulazimo u svet pripovedanja, u šum(u) medijskih predstava i emocija.

Tamo gde počne priča, brojevi izgube nevinost.

Meni se čini da bi savremeni data-autori trebalo da prigrle ovo ograničenje. Ali kako? Danas je neobično uzbudljivo vreme za dizajnere vizuelizacija podataka, kaže Džordžija Lupi. Projekti postaju sve kompleksiji i izazovniji, a oblast raste i sve je popularnija. U obavezi smo da izmislimo nove jezike za prikaz podataka, istražujući kako da istovremeno prenesemo znanje i nadahnemo osećanja. Treba da budemo verni naučnoj preciznosti, ali da dozvolimo izuzecima da procvetaju. Treba da udahnemo život podacima – ljudski život.

Šta zbilja znači taj ljudski život o kojem Lupi govori?

Tu svaki autor, rekao bih, mora da razvije svoju poetiku, što znači da mora, za sebe kao i za svaki svoj rad, da razreši napetost između opšteg i pojedinačnog, između koordinatnog sistema i svake tačke u njemu. Između: (a) podataka (dokumenata, činjenica, brojeva, rezultata merenja); i (b) priče (efekta i afekta).

Za mene lično, emotivna istina infografike uvek je imala veze s mestima gde je pucala i krnjila se ta hladna estetika empirijskog i računarski preciznog. Dva su rada bila presudna da to u sebi osvestim. Oba su u neku ruku falična a nijedan se ne percipira kao vizuelizacija podataka: prvi je reklama brodogradilišta; drugi je spomenik žrtvama fašizma.

Na prvi rad nabasao sam čitajući o Atlanskoj trgovini robljem. Infografika za koju sam se zalepio sadržala je klasičan plan broda, preseke plovila po X, Y i Z osi. Prostori predviđeni za prevoz robova bili su popunjeni malim crtežima crnih ljudi. To je valjda bilo važno brodograditeljima, da kupcu predoče koliko se robova može prevesti u jednoj turi.

Slika: Dijagram broda za prevoz robova tokom Atlanske trgovine robljem. Prvi su ga objavili britanski abolicionisti 1788.
Slika: Dijagram broda za prevoz robova tokom Atlanske trgovine robljem. Prvi su ga objavili britanski abolicionisti 1788.

Znao sam kakav je tada bio moral i kako se gledalo na Afrikance; maštu mi nisu pridobile ni dimenzije broda, ni broj ljudi, ni kontekst. Pridobio me je analogni crtež. U to vreme nije postojao kopi-pejst i svaki je crnac morao da bude nacrtan pojedinačno. Svaki je ispao drugačiji; neznatno drugačiji, no dovoljno da prizove emociju.

Slika: Detalj dijagrama broda za prevoz robova tokom Atlanske trgovine robljem.

Zumirao sam grafikon i dugo prelazio preko izobličenih grimasa i zgužvanih tela, zamišljajući priče tih ljudi (kao što sam to činio kao dečak, čitajući onaj klozetski telefonski imenik). Tek sam tada – kada sam uspeo da se emotivno povežem s pojedinačnim tačkama na dijagramu – zaista doživeo trgovinu robljem. Tad sam razumeo krič o kojem je Mirko Kovač pisao u “Vratima od utrobe”: Činjenica može više da vredi ako se unese u promenljivi život, istorija je sama po sebi neuređena, tek se shvata i nadolazi kroz očajni ljudski krič.

Drugi rad je data-skulptura, premda se takvom ne tretira. U pitanju je Spomenik žrtvama racije u Novom Sadu. Pored figure izgladnele porodice, spomenik sadrži i spisak pobijenih – listu graviranih imena, poređanih azbučnim redom, kao u telefonskom imeniku ili bazi podataka: Đorđe Adam, Gizela Adam, Manojlo Adam, Rastislav Adamović. Da li me je upravo iskustvo čitanja imenika navelo da ih sve pročitam, ne znam, ali jednom, pre nekoliko godina, redom sam ih pročitao.

Slike: Detalji Spomenika žrtvama racije u Novom Sadu. Fotografija: Uroš Krčadinac, 2014.
Slike: Detalji Spomenika žrtvama racije u Novom Sadu. Fotografija: Uroš Krčadinac, 2014.

Prvih nekoliko stubaca nije u meni izazvalo nikakve emocije. U jednom trenutku, pak, došao sam do podatka:

Boris Buton Baka Borisa Buton

Tad je puklo. Niko, pomislio sam, niko nije preživeo ko je znao kako se starica zvala. Opšte je postalo pojedinačno – lično, zastrašujuće intimno – i mašta je napravila scenu. Video sam stan u kojem su Butonovi živeli, čizmu koja se penje uz stepenice, tresak vratima, čuo sam kako puca led na Dunavu i kako mrzne limfa. Ništa nisam znao o tim ljudima a znao sam istinu: emotivnu istinu, koja nadilazi činjeničnu istinu.

Govoreći o svojoj dokumentarnoj poetici, kao i o budućnosti novomedijskog pripovedanja, Adam Kertis (Adam Curtis) pozvao se na Tolstoja. Zato što Tolstoj, rekao je, u jednom poglavlju piše detaljne scene o pojedincima i njihovim osećanjima, da bi se već u sledećem izmakao unazad i prikazao kako se ta osećanja kontekstualizuju u odnosu na širu sliku. Prikazao bi bitku iz ugla junaka, a zatim bi je predstavio kao komadić istorijske mase. Meni je to vrlo uzbudljivo. Pravićete dobre priče na internetu i izmislićete nove načine pripovedanja ako budete u stanju da se izmičete unazad i radite kao Tolstoj.

Medij vizuelizacije podataka omogućuje upravo to: izmicanje unazad. Mape daju kontekst, koordinatni sistem i preciznost računarskih linija, istorijsku masu i veliko poprište bitke. To je ključno za savremeno stanje koje od gomilanja sistemske složenosti pati isto koliko od sveobuhvatne kvantifikacije života. Zato je vizuelizacija podataka ključna slika savremenosti, opasna, potentna i protivrečna, kojom se jednako zanimaju inženjeri, biznismeni i generali koliko i umetnici. Autori Bureau d’études, kolektiva koji se, poput Kertisa, bavi kartografijom moći, sročili su to ovako: data-estetika je za savremeno upravljanje informacionim sistemima ono što je za monarhiju predstavljao kraljevski portret.

I to je ono što je Lukas iskoristio, praveći svoje vizuelizacije o Hirošimi: čistinu horizonta, hladnu moć apscise i ordinate. Međutim, osećanja se kriju u pukotinama, u sićušnim ličnim detaljima: u nesavršenim crtežima lica, u Borisovoj baki. Ukoliko o Lukasovim grafikonima govorimo kao o data-umetnosti, mene to muči – nedostatak nesavršenosti – a ne prosta estetizacija užasa.

Gledano očima statističara, inženjera ili naučnika, detalji o kojima govorim su greška, nesavršenost medija (analogni crtež) ili nepotpunost baze podataka (nedostatak bakinog imena). Ali za pripovedača i umetnika, ove greške su dragocen dokaz da je data-vizuelizacija pre svega tvorevina čoveka, sa svim njegovim stavovima, vrednostima, političkim nazorima, pristrasnostima, osećanjima i estetskim sklonostima, da nije neutralna i da ne teži da takva bude. Greške su mašinske napukline iz kojih curi ljudsko – suviše ljudsko da bi se moglo kvantifikovati. Upravo su to iskre od kojih se roji priča, varnice koje lete oko vatre dok se govori beseda.

Kišov prizvuk bogohuljenja. Glitch. Varka i kvar. Kovačev očajni ljudski krič.

Ocijenite kvalitet članka